Porodično pravo od institucije do ugovora

Zoran Ponjavić

Uzlet ljudskih prava poslednjih tridesetak godina ne samo da je stvorio novu viziju čoveka, već i porodice. Nakon prve faze indiferentnosti, susret ljudskih prava i porodice doveo je do njihovog prožimanja što ima za posledicu promenu njenog pojma. Pravno gledano, porodica više nije institucija koja je nametnuta spolja, već fleksibilan izbor iznutra, koji isključuje bilo kakav konformizam prema unapred uspostavljenom modelu. Sve ovo nije bilo moguće bez značajnog uticaja koji je Evropska konvencija o ljudskim pravima ostvarila u sudskoj i zakonodavnoj praksi. Ove nadnacionalne norme oblikuju evropske zakone o ljudskim pravima, ne preciznim pravilima, već važnim principima, slobode i jednakosti, koji postepeno uspostavljaju evropske pravne standarde i u oblasti porodičnog prava. Ovo dovodi do umnožavanja porodičnih modela proširivanjem zaštite privatnosti i porodičnog života. Pojedinac ima mogućnost da napravi svoju „porodicu po izboru“. Ovo prožimanje pojma porodice sa osnovnim pravima dovelo je tako do transformacije nacionalnih porodičnih prava koje se ogleda u doktrini analiziranom fenomenu kontraktualizacije porodice („ugovaranje porodice“). Ovaj fenomen se zasniva na svemoći individualne volje, što stvara ozbiljan problem njenog definisanja. I pravila Porodičnog zakona Republike Srbije afirmišu individualnu volju u porodičnoj sferi što odražava proces prelaska od porodice institucije na ugovor sui generis. Pitanje je samo da li se ovim ne čini hazardan skok, od stabilnosti ka nestabilnosti, što može ukazivati na potrebu da se odrede granice ovog procesa.