Zakonitost dokaza pribavljenih tajnim nadzorom komunikacije u svetlu novije prakse Evropskog suda za ljudska prava

Ivan Ilić, Dimitrije Andrejić

Tajni nadzor komunikacije, kao jedna od posebnih dokaznih radnji, podrazumeva konspirativnost. To znači da lice, prema kome se ona primenjuje, nije obavešteno o tome. Opservacijom komunikacije, s ciljem otkrivanja izvršenja krivičnih dela, često se dolazi do informacija koje nisu prvobitno obuhvaćene naredbom za izvršenje. To mogu biti informacije o licima, koja u trenutku primene mere tajnog nadzora, nisu osumnjičeni. Stoga se postavlja pitanje zakonitosti dokaza, ako se takozvani slučajni nalaz upotrebi kao osnova za pokretanje krivičnog postupka i ako se sadržina mere tajnog nadzora komunikacije kasnije koristi u tako pokrenutom krivičnom postupku. Evropski sud za ljudska prava je u presudi u slučaju Contrada protiv Italije apostrofirao važnost i nužnost postojanja dovoljnih i efikasnih mehanizama zaštite pojedinca kod primene mere tajnog nadzora komunikacije, osobito kada se ova mera primenjuje na lica koja nemaju svojstvo osumnjičenog u krivičnom postupku. Autori će u radu ukazati na moguće implikacije ove odluke na pitanje zakonitosti dokaza u krivičnom postupku, pribavljenih tajnim nadzorom komunikacije.