Autonomija punoletnih lica (ne)sposobnih za rasuđivanje u ostvarivanju prava na zaštitu zdravlja
Zoran Ponjavić
SUMMARY
Poslednjih godina menja se stav društva u odnosu na osobe s invaliditetom koje imaju određena mentalna ili intelektualna oštećenja i koje usled toga nisu sposobne za rasuđivanje. Naporedo sa ovim ona se u pravu bez obzira na sposobnosti i razlike, postepeno prihvataju kao subjekti ljudskih prava, pa i prava na zaštitu zdravlja. Ovo pravo se ne može posmatrati izolovano već u kontekstu ostalih ljudskih prava, pre svega prava na nediskriminaciju. Ipak, kao osnovni nameće se princip autonomije ličnosti koji nalaže da se prilikom preduzimanja medicinske mere primat mora dati očuvanoj volji ovih osoba, sa krajnjim ciljem redukovanja pretpostavljene nesposobnosti kada je lice pod starateljstvom.
Uprkos napretku u zaštiti prava ovih lica ostvarenog u usvojenim međunarodnim dokumentima, u Republici Srbiji, ali i zemljama regiona, autor ističe da opstaje jedan tradicionalni sistem neusaglašen sa njima, gde se ona ponekad tretiraju kao objekti prava, pa se i ne nastoji dobiti njihovo mišljenje prilikom donošenja odluka o zdravlju onda kada poseduju sposobnost za to.
140853_213-229.pdf
- 1.01 - Izvorni naučni rad
